Search

Her latest work, a collection of prose texts from various publications titled "Wrong Norma," was published in 2024, and that year Carson shared with readers in an intimate essay in the London Review of Books that she is suffering from Parkinson's disease. #AnneCarson #NobelovaNagrada #književnost (translated)

The Nobel Prize in Literature will be awarded this year to the Canadian poet, essayist, and translator Anne Carson, who is known for her bold and original body of work, in which she weaves contemporary writing with classical tradition. #AnneCarson #NobelovaNagrada #književnost (translated)

"In these neighborhoods, a sort of counter-society has emerged — a population that draws the meaning of its life from the hatred it harbors for the other, the official French society. This alienation is inscribed in the faces of young men, most of whom are permanently unemployed and loiter in the broken and pothole-ridden spaces among their apartment blocks," British psychiatrist Theodore Dalrymple, who has long lived in France, described this type of people in his famous essay "Barbarians at the Gates of Paris" in 2002, where he reflects on his experiences visiting the suburbs of French cities, the so-called sensitive zones. #Francie #mládež #nepokoje (translated)

Oliver Adámek wrote that Budapest's mayor Gergely Karácsony recalled Václav Havel yesterday. According to Adámek, his text demonstrated how Havel transcended borders and how he is spoken of in Hungary. In the text, Karácsony mentioned that Havel would have turned 90 years old and that without him, the democratic transformation of Central Europe would have been unimaginable. His essay from the late 1970s on "the power of the powerless" inspired regime opponents in Hungary and Poland and remains a significant legacy. He added that Canadian Prime Minister Mark Carney referenced it this January when calling for cooperation among democratic middle-sized countries. Karácsony described Havel as a defender of human rights, Visegrad cooperation, and European unity. According to him, Havel understood Europe as a lasting intellectual, moral, and political task that each generation must revisit. #VáclavHavel #LidskáPráva #Demokracie (translated)

I agree with other employees who have recently left that companies developing this technology are not nearly cautious enough. However, I believe we need to look deeper than individual rules or new laws. We must talk about culture. Robinson, who led the preparation of safety reports accompanying the releases of new models, wrote in his resignation essay that a fundamental cultural change is needed in leading companies in the field of artificial intelligence. #umetnaInteligenca #varnost #tehnologija (translated)

Actu Foot praised Michael Olise's performance, calling him exceptional and a great representative of France. The account wrote that the player scored a free kick identical to the one scored against Croatia, in the same stadium and at the same spot, to evoke memories. The message was accompanied by a video from TF1. https://t.co/EsEjXKjtnD #Football #Génie #MichaelOlise (translated)

Veľmi jasne to napísal vo svojej eseji, a práve preto začal túto plnoformátovú vojnu. K mieru, ktorý Ukrajinci tak veľmi chcú, sa, žiaľ, dá dopracovať len tlakom na Rusko. Putin totiž rozumie iba jednej reči – a tou je reč sily,O tom, čo je Putinovým konečným cieľom, nemá Katarína Mathernová žiadne pochybnosti. #VojnaNaUkrajine #Putin #EÚ

Arhimed je bil na svoji tablici, ko ga je ubil rimski vojak. Zveni naravno? Ne ravno. In vendar lahko prav tam končamo, če preteklost dovolj »posodobimo«. Skoraj vsaka kultura pozna posodobljene izdaje starejših avtorjev, skupaj z razpravami o pravopisu, besedišču, uredniških opombah in prilagajanju sodobnemu bralcu. Neki starinar mi je nekoč rekel, da »patina časa daje vrednost« in lahko pomeni razliko med izvirnikom in poceni kopijo. Odprem »Nedeljske eseje« Constantina Noice, pridem do založnikovega predgovora v izdaji Humanitas iz leta 1992 in izvem, da je bil »pravopis posodobljen«. Branje Noice bi lahko bilo sprehod skozi trideseta in štirideseta leta 20. stoletja. Namesto tega se sprehajamo z modernimi očali, udobno nameščeni v Uberju, brez skrbi, da bi se izgubili — torej da ne bi razumeli besed tistega časa, ki bi jih lahko preprosto »prevedli« v opombah pod črto. Kaj pa, če bi vzeli tudi časopise iz tistega obdobja in jih »posodobili«? Morda bi lahko naredili še rebranding takratnih oglasov, da našim nevronom ne bi bilo treba preveč delati, kot da bi bili v escape roomu. Zakaj bi se ustavili tukaj? Posodobili bi lahko tudi učbenike zgodovine in zapisali, da je Arhimeda iz Sirakuz ubil rimski vojak, medtem ko je na svoji tablici reševal matematiko. Osnovna ideja ostane ista, kajne? Izgine samo obdobje. In še nekaj: zakaj matematiki ne »posodobijo« Pitagore? Lahko spremenijo zapis. Dokaz lahko razložijo drugače. Risbo lahko celo izdelajo na spletu z animacijo, ki nastaja pred očmi učencev. Toda Pitagorov izrek ostane Pitagorov izrek. Ko torej beremo starejšega avtorja, zakaj ne bi ohranili tudi jezika njegovega časa — sodobne razlage pa dali v opombe? In še zadnje vprašanje za Humanitas in za tiste, ki delajo na univerzitetnih literarnih in filoloških oddelkih: če vas bodo današnji šolarji čez nekaj desetletij »posodobili« z # in emojiji, vam bo to všeč? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #NedeljskiEseji #Arhimed #Pitagora #Hashtag #Emoji #MrStorywise #PosodobljenPravopis #ZgodovinaJezika #20260920_1926 #Slovenščina #Slovenian #Literatura #Zgodovina #ExYugoslavia #ExIugoslavia

Arhimed je bio za svojim tabletom kada ga je ubio rimski vojnik. Zvuči prirodno? Ne baš. A ipak, upravo tu možemo stići ako prošlost dovoljno „ažuriramo“. Gotovo svaka kultura ima modernizovana izdanja starijih autora, uz rasprave o pravopisu, rječniku, uredničkim bilješkama i prilagođavanju savremenom čitaocu. Jedan antikvar mi je jednom rekao da „patina vremena daje vrijednost“ i može praviti razliku između originala i jeftine kopije. Otvaram „Nedjeljne eseje“ Constantina Noice, dolazim do predgovora izdavača u izdanju Humanitasa iz 1992. godine i saznajem da je „pravopis ažuriran“. Čitanje Noice moglo je biti šetnja kroz tridesete i četrdesete godine 20. vijeka. Umjesto toga, tom epohom šetamo s modernim naočalama, udobno smješteni u Uberu, bez straha da ćemo se izgubiti — odnosno da nećemo razumjeti riječi tog vremena, koje su jednostavno mogle biti „prevedene“ u fusnotama. Šta bi bilo kada bismo uzeli i novine iz tog vremena pa ih „ažurirali“? A možda bismo mogli uraditi i rebranding tadašnjih reklama, kako ne bismo previše opterećivali svoje neurone, kao da smo u escape roomu. Zašto stati tu? Mogli bismo ažurirati i udžbenike istorije i napisati da je Arhimeda iz Sirakuze ubio rimski vojnik dok je radio matematiku na svom tabletu. Osnovna ideja ostaje ista, zar ne? Samo epoha nestaje. I još nešto: zašto matematičari ne „ažuriraju“ Pitagoru? Mogu promijeniti oznake. Mogu drugačije objasniti dokaz. Mogu čak napraviti crtež online, pomoću animacije koja nastaje pred očima učenika. Ali Pitagorina teorema ostaje Pitagorina teorema. Pa kada čitamo starijeg autora, zašto ne bismo sačuvali i jezik njegovog vremena — a savremena objašnjenja stavili u fusnote? I još jedno posljednje pitanje za Humanitas i za one koji rade na univerzitetskim književnim i filološkim odsjecima: ako vas današnji školarci za nekoliko decenija „ažuriraju“ pomoću # i emojija, da li bi vam to odgovaralo? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #NedjeljniEseji #Arhimed #Pitagora #Hashtag #Emoji #MrStorywise #AžuriraniPravopis #IstorijaJezika #20260920_1926 #Crnogorski #Montenegrin #Književnost #Istorija #ExYugoslavia #ExIugoslavia

Arkimede kien fuq it-tablet tiegħu meta nqatel minn suldat Ruman. Tinstema’ naturali? Mhux wisq. U madankollu, eżatt hemm nistgħu naslu jekk “naġġornaw” il-passat biżżejjed. Kważi kull kultura għandha edizzjonijiet modernizzati ta’ awturi eqdem, flimkien ma’ dibattiti dwar l-ortografija, il-vokabularju, in-noti editorjali u l-adattament għall-qarrej tal-lum. Darba wieħed negozjant tal-antikitajiet qalli li “l-patina taż-żmien iżżid il-valur” u tista’ tkun id-differenza bejn oriġinal u kopja rħisa. Niftaħ “Esejs tal-Ħadd” ta’ Constantin Noica, nasal għall-prefazju tal-pubblikatur fl-edizzjoni Humanitas tal-1992 u nsib li “l-ortografija ġiet aġġornata”. Il-qari ta’ Noica seta’ kien mixja fis-snin 1930 u 1940. Minflok, qed nagħmlu dik il-mixja b’nuċċalijiet moderni, bilqiegħda komdi f’Uber, mingħajr il-biża’ li nitilfu triqitna — jiġifieri, li ma nifhmux il-kliem ta’ dak iż-żmien, li seta’ sempliċement ġie “tradott” fin-noti ta’ qiegħ il-paġna. U kieku nieħdu wkoll il-gazzetti ta’ dak iż-żmien u “naġġornawhom”? U forsi għandna nagħmlu rebranding ukoll lir-reklami ta’ dak iż-żmien, biex ma nġegħlux lin-newroni tagħna jaħdmu wisq, bħallikieku konna f’escape room. Għaliex nieqfu hemm? Nistgħu naġġornaw ukoll il-kotba tal-istorja u niktbu li Arkimede ta’ Sirakuża nqatel minn suldat Ruman waqt li kien qed jagħmel il-matematika fuq it-tablet tiegħu. L-idea bażika tibqa’ l-istess, hux? Tisparixxi biss l-epoka. U ħaġa oħra: għaliex il-matematiċi ma “jaġġornawx” lil Pitagora? Jistgħu jbiddlu n-notazzjoni. Jistgħu jispjegaw il-prova b’mod differenti. Jistgħu saħansitra jibnu d-dijagramma online permezz ta’ animazzjoni li tiżviluppa quddiem għajnejn l-istudenti. Imma t-teorema ta’ Pitagora tibqa’ t-teorema ta’ Pitagora. Allura, meta naqraw awtur antik, għaliex ma nżommux ukoll il-lingwa ta’ żmienu — u npoġġu l-ispjegazzjonijiet moderni fin-noti? U mistoqsija waħda tal-aħħar lil Humanitas u lil dawk li jaħdmu fid-dipartimenti universitarji tal-letteratura u l-filoloġija: jekk, fi ftit għexieren ta’ snin, l-istudenti tal-lum “jaġġornawkom” b’# u emoji, togħġobkom? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #EsejsTalĦadd #Arkimede #Pitagora #Hashtag #Emoji #MrStorywise #OrtografijaAġġornata #StorjaTalLingwa #20260920_1926 #Malti #Maltese #Letteratura #Storja

Gandrīz katrā kultūrā ir modernizēti vecāku autoru izdevumi, un līdz ar tiem arī diskusijas par pareizrakstību, vārdu krājumu, redakcionālajām piezīmēm un pielāgošanu mūsdienu lasītājam. Kāds antikvārs man reiz teica, ka “laika patina piešķir vērtību” un var būt tā, kas atšķir oriģinālu no lētas kopijas. Atveru Constantin Noica “Svētdienas esejas”, nonāku līdz izdevēja priekšvārdam Humanitas 1992. gada izdevumā un uzzinu, ka “pareizrakstība ir atjaunināta”. Lasīt Noicu varētu būt pastaiga pa 20. gadsimta 30. un 40. gadiem. Tā vietā šo pastaigu veicam ar mūsdienīgām brillēm, ērti sēžot Uber automašīnā un nebaidoties apmaldīties — proti, nesaprast tā laika vārdus, kurus vienkārši varētu “iztulkot” zemsvītras piezīmēs. Bet ja mēs paņemtu arī tā laika laikrakstus un tos “atjauninātu”? Un varbūt vajadzētu veikt arī toreizējo reklāmu rebranding, lai mūsu neironiem nebūtu pārāk daudz jāstrādā, it kā mēs atrastos escape room. Kāpēc apstāties tur? Mēs varētu atjaunināt arī vēstures mācību grāmatas un rakstīt, ka Sirakūzu Arhimēdu nogalināja romiešu karavīrs, kamēr viņš risināja matemātiku savā planšetdatorā. Pamatideja taču paliek tā pati, vai ne? Pazūd tikai laikmets. Un vēl kas: kāpēc matemātiķi “neatjaunina” Pitagoru? Viņi var mainīt apzīmējumus. Var citādi izskaidrot pierādījumu. Var pat izveidot zīmējumu tiešsaistē ar animāciju, kas veidojas skolēnu acu priekšā. Bet Pitagora teorēma paliek Pitagora teorēma. Tad kāpēc, lasot senāku autoru, nesaglabāt arī viņa laikmeta valodu — un mūsdienu skaidrojumus ievietot piezīmēs? Un pēdējais jautājums Humanitas un universitāšu literatūras un filoloģijas pārstāvjiem: ja pēc dažām desmitgadēm šodienas skolēni jūs “atjauninās” ar # un emoji, vai jums tas patiks? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #SvētdienasEsejas #Arhimēds #Pitagors #Hashtag #Emoji #MrStorywise #AtjauninātaPareizrakstība #ValodasVēsture #20260920_1926 #Latviešu #Latvian #Literatūra #Vēsture

Gotovo svaka kultura ima modernizovana izdanja starijih autora, uz rasprave o pravopisu, rječniku, uredničkim bilješkama i prilagođavanju savremenom čitaocu. Jedan antikvar mi je jednom rekao da „patina vremena daje vrijednost“ i može praviti razliku između originala i jeftine kopije. Otvaram „Nedjeljne eseje“ Constantina Noice, dolazim do predgovora izdavača u izdanju Humanitasa iz 1992. godine i saznajem da je „pravopis ažuriran“. Čitanje Noice moglo je biti šetnja kroz tridesete i četrdesete godine 20. vijeka. Umjesto toga, tom epohom šetamo s modernim naočarima, udobno smješteni u Uberu, bez straha da ćemo se izgubiti — odnosno da nećemo razumjeti riječi tog vremena, koje su jednostavno mogle biti „prevedene“ u fusnotama. Šta bi bilo kada bismo uzeli i novine iz tog vremena pa ih „ažurirali“? A možda bismo mogli uraditi i rebranding tadašnjih reklama, kako ne bismo previše opterećivali svoje neurone, kao da smo u escape roomu. Zašto stati tu? Mogli bismo ažurirati i udžbenike istorije i napisati da je Arhimeda iz Sirakuze ubio rimski vojnik dok je radio matematiku na svom tabletu. Osnovna ideja ostaje ista, zar ne? Samo epoha nestaje. I još nešto: zašto matematičari ne „ažuriraju“ Pitagoru? Mogu promijeniti oznake. Mogu drugačije objasniti dokaz. Mogu čak napraviti crtež online, pomoću animacije koja nastaje pred očima učenika. Ali Pitagorina teorema ostaje Pitagorina teorema. Pa kada čitamo starijeg autora, zašto ne bismo sačuvali i jezik njegovog vremena — a savremena objašnjenja stavili u fusnote? I još jedno posljednje pitanje za Humanitas i za one koji rade na univerzitetskim književnim i filološkim odsjecima: ako vas današnji školarci za nekoliko decenija „ažuriraju“ pomoću # i emojija, da li bi vam to odgovaralo? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #NedjeljniEseji #Arhimed #Pitagora #Hashtag #Emoji #MrStorywise #AžuriraniPravopis #IstorijaJezika #20260920_1926 #Crnogorski #Književnost #Istorija #ExYugoslavia #ExIugoslavia

Gotovo svaka kultura ima modernizirana izdanja starijih autora, uz rasprave o pravopisu, rječniku, uredničkim bilješkama i prilagođavanju savremenom čitaocu. Jedan antikvar mi je jednom rekao da „patina vremena daje vrijednost“ i može praviti razliku između originala i jeftine kopije. Otvaram „Nedjeljne eseje“ Constantina Noice, dolazim do predgovora izdavača u izdanju Humanitasa iz 1992. godine i saznajem da je „pravopis ažuriran“. Čitanje Noice moglo je biti šetnja kroz tridesete i četrdesete godine 20. stoljeća. Umjesto toga, tom epohom šetamo s modernim naočalama, udobno smješteni u Uberu, bez straha da ćemo se izgubiti — odnosno da nećemo razumjeti riječi tog vremena, koje su jednostavno mogle biti „prevedene“ u fusnotama. Šta bi bilo kada bismo uzeli i novine iz tog vremena pa ih „ažurirali“? A možda bismo mogli uraditi i rebranding tadašnjih reklama, kako ne bismo previše opterećivali svoje neurone, kao da smo u escape roomu. Zašto stati tu? Mogli bismo ažurirati i udžbenike historije i napisati da je Arhimeda iz Sirakuze ubio rimski vojnik dok je radio matematiku na svom tabletu. Osnovna ideja ostaje ista, zar ne? Samo epoha nestaje. I još nešto: zašto matematičari ne „ažuriraju“ Pitagoru? Mogu promijeniti oznake. Mogu drugačije objasniti dokaz. Mogu čak napraviti crtež online, pomoću animacije koja nastaje pred očima učenika. Ali Pitagorina teorema ostaje Pitagorina teorema. Pa kada čitamo starijeg autora, zašto ne bismo sačuvali i jezik njegovog vremena — a savremena objašnjenja stavili u fusnote? I još jedno posljednje pitanje za Humanitas i za one koji rade na univerzitetskim književnim i filološkim odsjecima: ako vas današnji školarci za nekoliko decenija „ažuriraju“ pomoću # i emojija, da li bi vam to odgovaralo? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #NedjeljniEseji #Arhimed #Pitagora #Hashtag #Emoji #MrStorywise #AžuriraniPravopis #HistorijaJezika #20260920_1926 #Bosanski #Književnost #Historija #ExYugoslavia #ExIugoslavia

Gotovo svaka kultura ima modernizovana izdanja starijih autora, uz rasprave o pravopisu, rečniku, uredničkim beleškama i prilagođavanju savremenom čitaocu. Jedan antikvar mi je jednom rekao da „patina vremena daje vrednost“ i može da napravi razliku između originala i jeftine kopije. Otvaram „Nedeljne eseje“ Constantina Noice, dolazim do predgovora izdavača u izdanju Humanitasa iz 1992. godine i saznajem da je „pravopis ažuriran“. Čitanje Noice moglo je biti šetnja kroz tridesete i četrdesete godine 20. veka. Umesto toga, tom epohom šetamo s modernim naočarima, udobno smešteni u Uberu, bez straha da ćemo se izgubiti — odnosno da nećemo razumeti reči tog vremena, koje su jednostavno mogle biti „prevedene“ u fusnotama. Šta bi bilo kada bismo uzeli i novine iz tog vremena pa ih „ažurirali“? A možda bismo mogli da uradimo i rebranding tadašnjih reklama, kako ne bismo previše opterećivali svoje neurone, kao da smo u escape roomu. Zašto stati tu? Mogli bismo da ažuriramo i udžbenike istorije i napišemo da je Arhimeda iz Sirakuze ubio rimski vojnik dok je radio matematiku na svom tabletu. Osnovna ideja ostaje ista, zar ne? Samo epoha nestaje. I još nešto: zašto matematičari ne „ažuriraju“ Pitagoru? Mogu da promene oznake. Mogu drugačije da objasne dokaz. Mogu čak i da naprave crtež online, pomoću animacije koja nastaje pred očima učenika. Ali Pitagorina teorema ostaje Pitagorina teorema. Pa kada čitamo starijeg autora, zašto ne bismo sačuvali i jezik njegovog vremena — a savremena objašnjenja stavili u fusnote? I još jedno poslednje pitanje za Humanitas i za one koji rade na univerzitetskim književnim i filološkim odsecima: ako vas današnji školarci za nekoliko decenija „ažuriraju“ pomoću # i emodžija, da li bi vam to odgovaralo? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #NedeljniEseji #Arhimed #Pitagora #Hashtag #Emoji #MrStorywise #AžuriraniPravopis #IstorijaJezika #20260920_1926 #Srpski #Književnost #Istorija #ExYugoslavia #ExIugoslavia

Gotovo svaka kultura ima modernizirana izdanja starijih autora, zajedno s raspravama o pravopisu, rječniku, uredničkim bilješkama i prilagodbi suvremenom čitatelju. Jedan mi je antikvar jednom rekao da „patina vremena daje vrijednost“ i može činiti razliku između originala i jeftine kopije. Otvaram „Nedjeljne eseje“ Constantina Noice, dolazim do predgovora izdavača u izdanju Humanitasa iz 1992. godine i saznajem da je „pravopis ažuriran“. Čitanje Noice moglo je biti šetnja kroz 1930-e i 1940-e godine. Umjesto toga, tom se epohom šećemo s modernim naočalama, udobno smješteni u Uberu, bez straha da ćemo se izgubiti — odnosno da nećemo razumjeti riječi toga vremena, koje su se jednostavno mogle „prevesti“ u bilješkama na dnu stranice. Što kada bismo uzeli i novine iz tog vremena pa ih „ažurirali“? A možda bismo mogli napraviti i rebranding tadašnjih reklama, kako ne bismo previše opterećivali svoje neurone, kao da smo u escape roomu. Zašto stati na tome? Mogli bismo ažurirati i udžbenike povijesti te napisati da je Arhimeda iz Sirakuze ubio rimski vojnik dok je rješavao matematiku na svom tabletu. Osnovna ideja ostaje ista, zar ne? Samo epoha nestaje. I još nešto: zašto matematičari ne „ažuriraju“ Pitagoru? Mogu promijeniti oznake. Mogu drukčije objasniti dokaz. Mogu čak i izraditi crtež online, pomoću animacije koja nastaje pred očima učenika. Ali Pitagorin poučak ostaje Pitagorin poučak. Pa kad čitamo starijeg autora, zašto ne bismo sačuvali i jezik njegova vremena — a suvremena objašnjenja stavili u bilješke? I još jedno posljednje pitanje za Humanitas i za one koji rade na sveučilišnim književnim i filološkim odsjecima: ako vas današnji školarci za nekoliko desetljeća „ažuriraju“ pomoću # i emojija, bi li vam to odgovaralo? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #NedjeljniEseji #Arhimed #Pitagora #Hashtag #Emoji #MrStorywise #AžuriraniPravopis #PovijestJezika #20260920_1926 #Hrvatski #Književnost #Povijest #ExYugoslavia #ExIugoslavia

Skoraj vsaka kultura pozna posodobljene izdaje starejših avtorjev, skupaj z razpravami o pravopisu, besedišču, uredniških opombah in prilagajanju sodobnemu bralcu. Neki starinar mi je nekoč rekel, da »patina časa daje vrednost« in lahko pomeni razliko med izvirnikom in poceni kopijo. Odprem »Nedeljske eseje« Constantina Noice, pridem do založnikovega predgovora v izdaji Humanitas iz leta 1992 in izvem, da je bil »pravopis posodobljen«. Branje Noice bi lahko bilo sprehod skozi trideseta in štirideseta leta 20. stoletja. Namesto tega se sprehajamo z modernimi očali, udobno nameščeni v Uberju, brez skrbi, da bi se izgubili — torej da ne bi razumeli besed tistega časa, ki bi jih lahko preprosto »prevedli« v opombah pod črto. Kaj pa, če bi vzeli tudi časopise iz tistega obdobja in jih »posodobili«? Morda bi lahko naredili še rebranding takratnih oglasov, da našim nevronom ne bi bilo treba preveč delati, kot da bi bili v escape roomu. Zakaj bi se ustavili tukaj? Posodobili bi lahko tudi učbenike zgodovine in zapisali, da je Arhimeda iz Sirakuz ubil rimski vojak, medtem ko je na svoji tablici reševal matematiko. Osnovna ideja ostane ista, kajne? Izgine samo obdobje. In še nekaj: zakaj matematiki ne »posodobijo« Pitagore? Lahko spremenijo zapis. Dokaz lahko razložijo drugače. Risbo lahko celo izdelajo na spletu z animacijo, ki nastaja pred očmi učencev. Toda Pitagorov izrek ostane Pitagorov izrek. Ko torej beremo starejšega avtorja, zakaj ne bi ohranili tudi jezika njegovega časa — sodobne razlage pa dali v opombe? In še zadnje vprašanje za Humanitas in za tiste, ki delajo na univerzitetnih literarnih in filoloških oddelkih: če vas bodo današnji šolarji čez nekaj desetletij »posodobili« z # in emojiji, vam bo to všeč? #Humanitas #ConstantinNoica #Noica #NedeljskiEseji #Arhimed #Pitagora #Hashtag #Emoji #MrStorywise #PosodobljenPravopis #ZgodovinaJezika #20260920_1926 #Slovenščina #Literatura #Zgodovina #ExYugoslavia #ExIugoslavia